Izgubljena godina (2020)

Vekovima  su korišćene da sakriju, zaštite, uplaše i nasmeju...

Ovih dana su obavezna preventiva u borbi protiv pandemije. Nevoljno ih nosimo u nadi da će nas zaštiti. Nas od njih, njih od nas i nas od nas samih.

Znatiželjne uvek zanima ko se iza njih krije. Oni paranoični znaju da se iza krije neko ili nešto protiv njih. Romantični iza svake maske očekuju ljubav. Sumnjičavi vam ne veruju ni kad je skinete.

Neke nas zasmejavaju, neke su tu da uplaše, neke samo da zavaraju, da stvore iluziju, da nam ispričaju priču o osobi koja je nosi.

U svakodnevnom životu i izraz lica, gestovi i govor tela takođe mogu biti maska. Retke su situacije kad je potrebno takvom maskom sakriti sreću, radost... pozitivne emocije. Uglavnom se koriste kada treba sakriti bol, patnju, tugu... jer to znači da smo u tim momenima ranjivi. A ranjivost sama po sebi znači slabost da se odbranimo od nečega što ne želimo da nam se desi. Slabost privlači predatore koji umeju da je namirišu.

U tim momentima slabosti... dok navlačimo masku samopouzdanja... dešava se i da ne možemo ispravno da rasuđujemo ko je predator a ko ne... ono zbog čega smo slabi jednostavno to ne dozovoljava. Kao kada vozimo motor (auto) pa zbog prečestog gledanja u retrovizor propustimo neke predivne pejsaže... kao što je pogled na Frušku goru na primer...